Изгласана Студија Градитељско наслеђе у општини Сурдулица: задовољни смо одлуком да се заштити Дубока долина

Пре годину и по дана, објавом на интернет страни „Волим Сурдулицу“ под насловом „Треће убијање Сурдуличких мученика“, покренули смо једно важно питање о очувању ратних меморијала и споменика културе у Сурдулици. То питање, старо преко 100 година, почетком октобра је почело делимично да се разрешава у виду Студије коју је израдио Завод за заштиту споменика културе Ниш, која носи назив Градитељско наслеђе у општини Сурдулица (у даљем тексту: Студија). Драго нам је што су аутори Студије пажљиво обрадили велики број тема, почевши од Средњовековне историје, затим доба турског ропства, а након тога и преко Ослобођења и Великог рата, те Другог светског рата и све до данас. О свему што се налази у Студији, подробно смо упознавали Сурдуличане и готово да нема реченице у њој, која бар једном на интернет страници „Волим Сурдулицу“ није написана. Задовољство нам је и што су аутори за костур Студије, нарочито у делу о сурдуличкој историји, користили хронологију и принцип којим смо објављивали садржаје, што се јасно препознаје током читања Студије.

Дубока долина, чију смо заштиту покренули 15. марта 2020. године и тиме освестили добар део јавности Сурдулице и подстакли институције да о овом и другим стратиштима почну да говоре, у поменутој Студији сада заузима место заштићених непокретних културних наслеђа. На три странице аутори описују ово место и истичу мере које би требало спроводити у циљу очувања локалитета. Спорна катастарска парцела број 58, на којој су бесправно започети радови, Студијом улази у састав ратног меморијала и тиме обавезује Општину да спроведе неопходне мере како би се зауставило даље урушавање и мењање предеоне целине Дубоке долине.

Поред овог значајног успеха који је постигнут у првом реду ангажовањем представника СПЦ и групе Волим Сурдулицу, незадовољни смо даљом заштитом других локалитета који су без сваке сумње, морали бити проглашени ратним меморијалима. У Студији се неки од њих спомињу и то на страни 61, међутим они су морали бити уврштени у петом поглављу Очување богатства градитељског наслеђа општине Сурдулица, као саставни део једне од девет просторних, културно-историјских целина. По свему судећи, аутори нису желели да навођењем тих локалитета, поред места страдања „Дубока долина“, помогну да се у будућности и они заштите. Зашто? Дубока долина јесте синоним за страдање, сурдулички Јасеновац, ипак из извештаја др Архибалда Рајса и из навода сведока у вези злочина над српским становништвом на територији Сурдулице од 1915. до 1918. године (не само 1917. како се наводи на 88. страни Студије), било је још десет локалитета, предеоних целина на којима су вршене ликвидације Срба. На некима од њих данас се налазе објекти за становање или други објекти и њихова заштита је немогућа, као што је случај са Занковом ливадом и Стојковом коријом, међутим има и оних који се данас могу и морају испитати и сачувати од пропадања или уништавања. Такви су локалитети Дубрава, Попов мост, Радичеве њиве и Калифер. Поред места стратишта која се не спомињу, у Студији се само на једном месту аутори дотичу војничких гробаља и масовне гробнице на простору Власине о којима смо такође писали, а за које постоје прецизни подаци о томе где се налазе и из ког периода датирају. О овоме, људи из Завода имају добре информације, али и поред тога констатују да „културна добра, нарочито на простору власинске висоравни, нису препозната, недовољно су чувана и презентована“. Ако би гробљима додали и читав комплекс бункера, заклона и уређених ровова на обронцима Чемерника из балканских ратова и Првог светског рата, списак непокретног културног наслеђа значајно би порастао. Радује чињеница да су та два војничка гробља, на местима Округлица и Анатемија и гробница у Јарчевој махали, посебно обрађена у Студији заштите ратних меморијала општине Сурдулица. Треће место које се не класификује као штићена предеона целина јесте Градиште изнад Доњег Романовца. Оно је важно као централна тачка средњовековне жупе Иногоште, које се у Студији спомиње, али се не наводи веза између Иногошта и Сурдулице која би дала на значају и подстакла развој историјског туризма, а то је управо место Градиште на којем се налазе остаци средњовековне тврђаве. Градиште се спомиње на страни 351. као кастел из римског периода, иако писани извори ово место препознају као српско средњовековно утврђење – град, које је срушено након продора Османлија, 06. априла 1455. године, чиме је отпочело петовековно ропство српског народа. Истине ради, у опису Доњег Романовца на 184. страни аутори указују на то да Градиште није планирано да буде обрађено, међутим то значајно умањује квалитет Студије. Сматрамо да је ово озбиљан пропуст који ће нанети штету поменутим локалитетима, без које сурдуличка историја не би била иста. Сматрамо и позивамо се на друштвену одговорност и могућност да укажемо на дате пропусте, сходно напомени у Студији да „она обезбеђује укључивање заинтересованих страна у послове заштите, очувања, презентације и интерпретације наслеђа“.

Осим наведених мањкавости, наишли смо на велики број грешака које Студији умањују ваљаност, а овде ћемо издвојити само неке. На страни 51 аутори праве недопустиву грешку, постављајући текст испод фотографије на којој краљ Александар Карађорђевић улази у Сурдулицу 24. августа 1924. године, тврдећи да се ради о 1894. години и посети краља Александра Обреновић и краљице Марије(?). Разлог је вероватно забуна аутора, јер се у пасусу који претходи спомиње долазак Обреновића, који је такође посетио Сурдулицу, али фотографија те посете не постоји, колико ми знамо. Аутори потом настављају на 61. страни где наводе да је под покровитељством краља А. Обреновића саграђен болнички комплекс „Санаторијум“, иако у уводном делу пасуса говоре о Краљевини СХС/Југославији. На 106. страни Студије аутори износе податак без навођења извора о сакривању и ископавању костију Сурдуличких мученика. Бугари их јесу претходно односили и закопавали, али на, за сада непознатим локацијама. Тешко је поверовати да би окупатор толико водио рачуна о костима и да би их односио на гробље, још мање је вероватно да су оне нађене тако што су „испадале из џакова који су се налазили у запрежним колима“. Постоје и подаци да су српски сељаци, под окриљем ноћи, пребацивали кости и тајно их закопавали на гробљу, југоисточно од цркве Светог Пантелејмона. На 135. страни је нетачан исказ да кућа Анђелковића више не постоји. Она се налази близу градског парка, на десној обали Врле, у веома добром стању и у њој живи потомак првог свештеника цркве Светог Ђорђа.

Што се тиче Дубоке долине, Вилијам Драјтон није само њу назвао „српском касапницом“, већ је израз употребио за све оно што је видео у Сурдулици у децембру 1918. године. Такође, у мерама које аутори Студије прописују, није предвиђено да се настави са истраживањем овог локалитета, а то је најважнија ствар након њене заштите. Дакле, неопходно је да стручни људи сваки педаљ Дубоке долине истраже, да се мошти, које се готово сигурно још увек налазе на том месту, изваде и детаљно класификују и да овај ратни меморијал коначно буде спреман за даље уређење и реконструкцију. Без археолошког истраживања, Дубока долина није комплетна, чиме ризикујемо да заувек у таквом стању и остане.

Наглашавамо да се овим питањима бавимо пре свега због изразите жеље да очувамо културно-историјско наслеђе и оставимо га будућим генерацијама, а да би општинско руководство требало да у томе види „директан и индиректан економски профит од туризма тј. смањење сиромаштва локалног становништва“. Значајна је и реченица у Студији коју смо и ми често понављали: „наслеђе општине Сурдулица недовољно је сагледано, а његова вредност недовољно је видљива и за мештане и стручну и ширу јавност“.

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.