Дечја недеља – права детета из другог угла

Нема битније ствари на овом свету од деце. За њих се боримо, њих штитимо, придајемо им важност и нема сумње да би сваки родитељ за своје дете учинио све, па чак и поднео највећу жртву. Зато и ми истичемо значај Дечје недеље и похвално говоримо о школама које ових дана једине обележавају празник најмлађих. Лепо је видети фотографије на којима се деца међусобно друже, цртају, пишу и заједнички осмишљавају разне креације у склопу редовних школских активности. Пуну заслугу за то имају њихови учитељи који улажу огроман труд да их науче најправилнијим животним нормама и вредностима.

Поред свих тих тренутака у којима дете осећа задовољство, радост и у којима ужива у свом детињству, догађају се „иза позорнице“ неке ствари о којима нема много речи у школи, на родитељским састанцима, на друштвеним мрежама. Поједина деца (није мали број) врло често показују неприлагођене облике понашања, агресивно наступају према вршњацима, па чак у неким сегментима исказују и мржњу, што свакако нису могла сама да усвоје. Психолози (школски) то гледају у неколико фаза. У првој фази, када се ради о почетним облицима неприлагођеног понашања, пуштају да се проблем отклони унутар те микро целине. Појашњења ради – ако је дете детету „ударило ћушку“, не реагује се у смислу одређивања дисциплинских мера. Међутим, ако се такве ствари понављају, а дете – жртва уредно указује учитељу/родитељу, ту почиње друга фаза у којој се укључи нешто више људи, а епилог углавном буде да и дете -жртва највероватније „није цвећка“. Онда родитељи те „квази цвећке“, изгубивши поверење у институцију психолога и просветних радника као васпитача, предузимају нови модел васпитања привременог карактера у којем ће детету усађивати норме тако да оно више не буде „џак за ударање“ већ да буде слично вршњацима и њиховом моделу понашања, тзв. „немој да му ћутиш“ модел. Нагомилан бес у сад већ етикетираној „анти-цвећки“, суочавање са неправдом, али и питањем које код куће често чује „како поново тебе?“ доводи до сасвим нових околности. Дете узвраћа, али пошто не може да оцени колико је то „истом мером“ (не знају то ни старији), оно даље проузрокује контра-мишљење које ће сада психолога ставити на огромне муке. Иако је јасно да је дете, узевши правду у своје руке, само покушало да реши проблем које друштво не уме, јер га гледа по фазама, на жалост оно постаје негативац. Ту имамо апсурдну ситуацију да је негативац онај који се брани, али тек после вапаја, који не зна да псује, који је толерантан према другима и важи за васпитано дете у свом окружењу. Привидни позитивац је дете које је показало агресију (а показало је, јер су га родитељи научили), који псује мајку, сестру и Бога, који не воли да простор дели са различитима од себе (цитирам дете: „у моје одељење нема Цигани, што је добро“). И ЧИТАВА ЗАЈЕДНИЦА, ЦЕЛОКУПНО ДРУШТВО ТО ВИДИ И ЋУТИ. Ако споменете нешто на Савету родитеља, ви испаднете бабарога и смеју вам се. Ако упозорите, онда значи да се свађате, ако ћутите онда сте мутави.

Било би лепо да се психолози запитају шта они уствари раде. Колико су те фазе које им је неко прописао добре. Просветни радници би исто морали да знају како ће реаговати, ако већ знају да од родитеља нема ништа.

Дакле, Дечја недеља је лепа и требало би је обележавати, али ово друштво има озбиљних недостатака који не могу да се реше тако што ћемо се укључивати тек кад се аларм упали, када „вода прелије брану“. Погледајмо сви заједно децу и када су „у међупростору“, „на ничијој земљи“. Лако је док их гледамо у очи, али је питање кад се окренемо како се понашају.

И на крају, као озбиљна група људи, на располагању смо образовним институцијама, јер смо спремни да се суочимо са проблемима и да помогнемо. Нико није Богом дан и понекад је добро да се чује и нека друга страна. Од тих проблема не бежимо и за разлику од оних који жмуре, ми реално сагледавамо и активно се укључујемо у све друштвене прилике.

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.