Текст који објављујемо отвара заборављену, скривену и помало мистичну причу о раном периоду владавине председника, тада ФНРЈ, Јосипа Броза. Читава прича добија на значају тиме што се догодила (ако се догодила) у нашој варошици и што је могла променити ток историје на Балкану, али и у свету, да су неки делићи мозаика другачије били склопљени. Најбоље да препустимо читаоцима да донесу појединачни суд и одлуче како ће да прихвате следеће редове.
Могло је да буде и другачије или истина је увек негде између
Опште је позната ствар да је бивши СССР алијас Стаљин, много пута покушао да „склони“ Тита. И никада егзекуција није била успешна. А тотална је непознаница да је један такав покушај изведен управо у нашем малом месту. Изнесене чињенице до сада се делом слажу, а ја ћу испричати оно што знам и реално украсити адекватним „доказима“.
Унапред се ограђујем од било какве полемике и деградације догађаја. Парафразираћу по сећању оно што сам давно чуо и оно што је скоро поткрепљено. Нормално, са освртом на дуги проток времена.
Акција је брижљиво припремана. Тито је требао да обиђе негде 1948-49. градилиште на Власини. Информација је процурила из кабинета, отишла у Кремљ и дошла до информбирооваца тадашњих, преко веза из пограничних делова земље.
Актери, могу бити обелодањени јер нису више међу нама, а ионако би данас добили епитет националних јунака, те догађај био квалификован као јунаштво. Да је успело…
Било их је десетак, најпознатији су двојица, Димко из Алакинца и Филиповић, Власинац из куће на спрату поред старе поште (преко пута зграде у којој је раније била месара Плана). Остала имена су ми непозната.
Димко је распоређен код чесме испод старе Гимназије, Костурнице, са пиштољем и бомбом, а Филиповић на спрату у свом стану, на прозору са пушком.
Озбиљна држава имала је и озбиљне службе безбедности. Синхронизованом акцијом УДБА и КОС, неутралисан је (али не и убијен) Дине, а упадом у зграду екипе која је дошла из правца базена такође и Филиповић.
Тито јесте „пројурио“ кроз Сурдулицу, баш тим путем, али се није заустављао у месту које је богато субверзивним елементима. Вратио се назад преко Црне Траве, родног места Милентија Поповића, такође добро познатом по Светозару Вукмановићу Темпу.
Елем, судбина егзекутора је претпостављамо стереотипна, за то време. Голи Оток. А финале, мало нереално.
Обојица су се вратили живи у Сурдулицу. Дине је завршио у Хидротехници на Ђердапу (опет на изградњи хидроцентрале) и тамо је чудним сплетом околности, остао без пола главе под вратима огромног дозатора за бетон (сигурна чињеница јер ми је потврдио онај који га је извукао испод гомиле бетона и причао ову причу). Филиповић је каријеру завршио као економ у Санаторијуму, а живот на сурдуличком гробљу.
Е сад, оно што је наднаравно. Почетком претходне деценије, лутајући по сајтовима у потрази за причама везаним за старине, наиђох на форум Политикин Забавник и тему „Приче о Србији а да Београд то није“. Јако занимљиво, уз обиље фотографија које су дочаравале живот прошлости.
Пажњу ми је привукао део о изградњи Власинског језера, бране. Уз фотографије и податке актера и деце актера. Нарочито ми је била занимљива прича о томе да ли је икада Маршал посетио место прве велике капиталне изградње у бившој ФНРЈ. Једна фотографија, не баш најјаснија, пратила је читаву причу. Импровизована бина на Власини пуна званица униформисаних, а све то посматра човек на коњу у официрској униформи. Инжењер који је учествовао у изградњи бране, тврдио је свом сину, да је на фотосу, сам Тито.
Све је то заборављено, до скоро.
Случајно (ништа није случајно), дошао сам у посед колекције фотографија из даље и ближе прошлости. Када сам питао сведока који је ревитализовао моју претходну причу, ко је живео у тој кући одакле потичу фотоси, добио сам коментар „Високи официри УДБА“ чијих се имена не сећа.
И гле, листајући, за око и ум ми западе, она чувена фотографија у оригиналу, једна од копија са негатива. Као да се нека виша сила игра и доноси потврде.
Сајт постоји, прича постоји, фотос постоји. Па ко воли нек изволи.
http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/content/stare-slike-srbije-i-sire-okoline-da-beograd-nije-0
Текст написао: Радмило Ангелов