Како је грађена власинска брана – прва и једина земљана брана код нас

Крајем 1945. године снага свих српских електрана износила је (читавих!) 148 MW. Готово најважнији задатак нове државе био је зато – изградња електрана. У тај посао кренуло се са невероватним ентузијазмом и под једном од многобројних и том времену својствених парола: „Обнова и електрификација“.

Међу првима за изградњу, по плану, предвиђена је хидроелектрана „Власина-Врла“. Крајем септембра 1945. године неколико инжењера стигло је у Сурдулицу. Пут су уз планину наставили џипом, а убрзо су сели на магарце, до „горе“… За пет-шест дана боравка на Власини, они су утврдили основни концепт објеката. Директор новооснованог ЕПС-а, Јова Јанковић је ту, на лицу места (печат је носио са собом!), потписао одлуку о изградњи.

Две су околности ушле у прилог брзом доношењу одлуке: најпре, већ је постојала стручна студија власинских водних потенцијала – урадио ју је, пре рата, уважени инжењер Миладин Пећинар. Потом, били су ту стручњаци који су знали да граде хидроелектране: инжењери Јевђевић, Верчон и Рајчевић.

Инжењер Богдан Рајчевић магистрирао је на Сорбони на тему земљаних брана. Предложио је да управо таква, земљана, буде изграђена овде. У то доба опште немаштине, о гвожђу и цементу које је требало уградити у брану – могло се само сањати! Стога и идеја о брани од земље, иако је изазивала сумњу и страх, није смела бити олако одбачена. И сам Јова Јанковић чудио се како од земље може да се прави брана, још и да држи воду. Убрзо је, међутим, група инжењера из тадашњег Министарства индустрије Југославије упутила петицију политичком врху државе којом се захтевало да се изградња такве бране – спречи!

„Кад се језеро напуни водом, оно блато има да се раскваси. Брану ће вода да пробије и све то ће да оде доле, Власином… па у Јужну и Велику Мораву. И та бујуца, то блато, та несрећа ће да се заглави негде код Осипаонице. Услед тога настаће помор, јер ће цело Поморавље да се потопи.“ – писало је у петицији. Милентије Поповић, грађевински инжењер и партијски функционер, добио је задатак да утврди тачност ове оптужбе.

Начин изградње земљаних брана њему је био познат, као и то да је скоро свака трећа те врсте имала катастрофу. Те земљане бране, заиста се граде од земље, али слојевито. Милентију, рођеном у оближњој Црној Трави, било је познато и то да готово цело подручје власинске висоравни лежи на водонепропустљивој стени. Тако је, уосталом и настала власинска тресава – није било понирања воде. Градња бране могла је да почне.

Да би се брана насула, било је потребно око 365.000 кубних метара разног материјала: земље, глине, камена… Како све то довући? На градилушту је, иначе, већ била направљена пруга узаног колосека са две локомотиве и 15 вагонета. (Остаци те пруге могу се видети и данас на ободу језера).

Али то није било довољно. За решење проблема постојале су две могућности: или да се користе камиони, скрепери и сва друга могућа механизација; илу „корде“ – двоколице са утоварним сандуком које би вукли коњи. Направљена је и рачуница: за прву варијанту било би потребна 22 камиона, четири булдожера, шест багера, па гараже, гориво, уље, резервни делови… За друго решење требало би имати 202 коња и исто толико корди, 232 кордаша, пет булдожера, багер, штале за коње, 40 вагона зоби или кукуруза, 30 вагона сена… Тешко је било остварити у потпуности било коју од ове две могућности. Тако је у току насипања бране коришћено све до чега се дошло. На градилишту су се могли видети малени вагонети, камиони, булдожери и огромни банатски коњи „штајерци“. Њима су се придружиле и сточне запреге ондашњих сељака.

Јединствен је и број градитеља власинске бране: током две и по године, колико је изградња трајала, на градилишту је радило око 15.000 омладинаца и локалног становништва.

ТЕХНИКА ИЗГРАДЊЕ

Прва и једина земљана брана код нас – власинска, изграђена је тако што је најпре скинут хумусни слој и уклоњен сваки траг вегетације. Затим је земљиште преорано и овлажено, а онда се започело са насипањем бране у четири сегмента (узводни део у слојевима од 20цм, глинено језгро од 15цм, низводни део и камени набачај). Кроз целу брану уграђен је бетонски тунел потковичастог облика, а инјектиран је течним брзовезујућим бетоном. Брана је узводно обложена каменим блоковима, а низводно је побусана. Висока је 34,5 и дугачка 240 метара.

Сања Рославцев

Извор: часопис kWh Електропривреде Србије, број 432.

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *