Обележавање Дана Светог Саве у Сурдулици из угла једног дечака

Дванаестогодишњак стоји на бини сурдуличког биоскопа. Народ се полако прикупља и сва седишта у сали су попуњена. Деца на бини заузимају своја места и сада их од публике дели само црвена завеса кроз коју повремено извирује понеко заинтересовано дете, како би уочило своје родитеље, деде и бабе, који су ту негде, греју промрзле руке и чекају да програм коначно почне и да угледају свог малишана. Вођа приредбе (Милко Здравковић, а ко би други?) даје завршне инструкције и гледа у особље са леве стране које је поред прекидача за аутоматско померање велике завесе. Коначно се и та „баријера“ помера и први звуци Светосавске химне који долазе са хармонике се и не чују од гласова људи који не могу да задрже емоције. Међутим, после неколико тренутака, хор преузима улогу и само дечији гласови одзвањају биоскопском салом. Иза хора огромна слика првог српског Архиепископа и просветитеља и пригодан натпис који

означава обележавање школске славе и великог српског празника.

Нижу се сцена за сценом, дечак је сада иза позорнице и још једном се подсећа текста, вадећи изгужване папире из џепа које једна кламерица једва држи да се не раздвоје. Долази и тај тренутак. Са још четири вршњака, стоји окренут према публици и бори се са јаким светлом рефлектора и тремом која је све слабија како време пролази. Наизменично излазе поред микрофона изговарајући текст у улози наратора. Ред је на дечака који не да не проналази погледом своју породицу у публици, већ због сконцентрисаности на озбиљност задатка не препознаје ни једно лице у сали. Чувени текст о доласку Растка Немањића на Свету Гору, сада сам излази из уста. Питате се да ли је тај дечак, али и остала друга деца која су наступала на приредбама икада погрешила текст? Никада се то није десило. Не зато што су били професионалци или таленти, већ зато што им је као у војсци, усађена дисциплина и самопоуздање. Када нешто припремаш данима, онда знаш да си ти владар свог текста, јер си га толико пута поновио пред спавање и ујутру кад устанеш испред очију ти буду слова и пасуси.

Тада је дечак мислио да публика гледа у децу као на неко натприродно савршенство. Касније схватиш да већина није била свесна ни промила напора који се улаже да би се приредба извела од почетка до краја онако како је замишљена.

Тада није било друштвених мрежа, није било улепшавања, децу су гледали на основу степена способности, вештина и знања. Критеријуми су били високо постављени, тако да је дете морало озбиљно да уложи свој труд да би „прескочило“ ту границу. Вредносни систем друштва био је на таквој лествици да није било могуће „провући“ се у квалитетни слој на основу површности и изопачености.

Како ће данас деца прославити Дан Светог Саве?

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.