Помињање жупе Иногоште у делима других аутора

Као што сам већ једном написао, много је дилема где се заправо налазило средиште некада значајне и велике жупе Иногоште. У току проучавања, анализе текстова, предања, историјских чињеница и других фактора, нисам могао а да не обратим нарочиту пажњу на рад Александра Трајковића- Иногоште- жупа у јужној Србији, у којем он средиште горе поменуте жупе смешта на локацији данашњег села Доње Романовце које се налази недалеко од Сурдулице. Наиме, он тврди да се град-тврђава Иногоште налазио на потесу Градиште код Доњег Романовца, на два километра јужно од данашње Сурдулице.[1]Он даље прецизније наводи да се ово место налази на 761 метру надморске висине[2], што одговара врху пропланка испод ког се налази Доње Романовце, а на којем се и данас налази правилно обликовано камење, које несумњиво доказује да је на овом месту некада постојало утврђење.

Бенедикт Курипешић, путописац, у свом делу „Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530. године“ спомиње пролазак кроз Иногоште. Преноћио је у Сурдулици 27/28.09.1530. године, а затим наставио пут ка истоку. Овако је забележио тих неколико дана

Стојан Новаковић (1842-1915) пише о Иногошту у октобру 1886. године, тврдећи да се оно налази северно од Врања, а такође пише о срезу виногошком- пољаничком.

Коста Протић (1831-1892) ађутант кнеза Михаила, касније и кнеза Милана, боравио је у околини Сурдулице. Стоји предање да му је један Арбанас из Масурице, наводно добар познавалац врањског Поморавља, рекао да Турци жупу зову Иногоште, а Срби Виногоште. У својим текстовима, ђенерал Протић наводи да Виногоште обухвата предео од Владичиног Хана до Облика и све док не почне Пољаница.

Милан Ђ. Милићевић (1831-1908) у свом делу “С Дунава на Пчињу“ бележи: “На северном блоку Преслапа (Виљеколо) извире вода која је после на гласу као Врла река. У старо време, веле, река се та звала Пешчаница и текла је кроз Виногошт у Мораву.“ Овим податком, Милићевић је стару жупу сместио на десну обалу Јужне Мораве, прецизније у току реке Пешчанице, данашње Врле. Милићевић јиш каже: “Под Вардеником, у селу Доње Романовце, имају остаци од старог великог града. А испод тог града, прича се, да је била велика варош.“

Феликс Филип Емануел Каниц (1829-1904), аустроугарски путописац, археолог и етнолог, у својој другој књизи „Србија – земља и становништво“, која је издата 1909. године, дакле после његове смрти, наводи: „Од ушћа Лепенице води проходан планински пут кроз стару српску жупу Иногоште, преко благо нагнуте, 840 метара високе Трпезице, у западну брдовиту Пољаницу.“[4]

Јован Хаџи Васиљевић даје веома прецизно место старе жупе. Он смешта Виногош на левој обали реке Врле, на њеном изласку из клисуре, на местима Луг и Вињага. У Виногошу је, тврди, постојао манастир посвећен Светом Роману, на чијем је месту сада црква посвећена Светом Пантелејмону, завршена са градњом 09.08.1923. године. Ову жупу касније освајају Арбанаси и Сулејман-бег (син врањског Хусејин-паше). Изнад насеља се издиже Романовска главичица или Градиште (лево од Романовске реке) на којој је било саграђено утврђење. Остаци тог насеља, ископавали су се у плавном материјалу.