Поштована децо – одрасли људи,
Најпре имам жељу да задржим вашу пажњу, са циљем да овај текст прочитате до краја. Признајем, у први мах неће бити занимљив као што то може бити објава на Фејсбуку или фотографија на Инстаграму, али ће вас сигурно подстаћи да размишљате о ономе што ћете у наредним редовима прочитати. Аутор овог текста био је ђак једне ваше основне и средње школе. И моји су наставници били углавном досадни, као што су и ваши сада, али су и тада били посвећени својим ђацима, као што су данас посвећени вама. Они вам никада неће хтети лоше, али ће се десити да неким
Срећа је што живите у времену технолошких открића, али је несрећа јер су она највише усмерена против вас и тешко их је контролисати. То је терет који морате да носите ви, ал и ми, ваши родитељи. Зашто сам вас позвао да прочитате овај текст? У њему нећете наићи ни на једну непримерену реч, за разлику од разних других текстова, у којима можете читати о свакојаком људском отпаду и неморалним вредностима којима ће вас обасипати на интернет мрежи. Одговорно тврдим, да се из овог текста може много тога научити, баш као и из осталих тристотинак колико их има на блогу „Волим Сурдулицу“.
Ваше успехе, које остварујете на разним такмичењима и смотрама културно-уметничког карактера, тешко да ће неки други медиј пренети осим овог. Разлог је тај, што је аутор овог текста некада био у вашој позицији, свесно се борећи да успехом и знањем представи себе, а несвесно и школу из које долази. Нису ти успеси били вансеријски, али су свакако били за пример и то су просветни радници знали да цене. Скоро сам срео господина Драгана Ристића, директора школе у моје време и подсетио се тих дана.
Зашто сам вас на почетку назвао и одраслим људима? Ви то заиста и јесте, иако ћете тога бити свесни касније, али тренутно ваше знање је на нивоу одраслог човека и све што ћете стицати у каснијем периоду јесу вештине. Који је разлог што се обраћам вама? До сада се показало да овакве теме, које се тичу образовања, старијима нису занимљиве. Читају се у мањој мери од комуналних, урбанистичких и других проблема који окупирају нашу јавност. Признајем и стидим се у име одраслих, што ваши успеси у школи нису важнији од било које друге теме, али статистика читаности тема то показује.
Елем, на овом блогу, људи се залажу за неколико области. То су култура, екологија, историја, туризам и пре свега, он је осмишљен да помаже људима. То је оно што углавном и ви учите у школи. Кад смо код културе, упознао бих вас са нашим огромним доприносом у очувању ћирилице. Слагао бих вас (а то ми није намера) кад бих вам рекао да сам одувек писао тим писмом. На жалост, у неком несрећном периоду мог образовања, ћирилица је постала заборављена. То је случај и са вашим образовањем. Међутим, неки од нас су касније схватили да се одрицањем од ћириличког писма, одричемо и самих себе. Објаснићу вам на следећем примеру – било би то исто као када би некога натерали да извади здраве зубе, како би носио вештачке (протезу). Схватио сам да оно што је нормално, изворно, здраво, исконско, да то не би требало мењати и тако сам прилично озбиљно упловио у реку која се зове „очување ћирилице“. Требало би много времена да набројим све што сам за српску културу учинио негујући српско писмо, али довољно је да вам кажем да је данас, захваљујући једном малом, обичном човеку, Сурдулица препозната по ћирилици. У једном низу великих имена као што су Добрица Ерић и Љубивоје Ршумовић, нашао се и псеудоним Дејан Свитац, као неки инсект који светлошћу показује пут.
Дејан је данас поносан, прво на своју породицу, а онда и на све остало што га је у животу пратило, а ту спадају и школа и просветни радници. Зато и волим када прочитам вест да су сурдуличка деца Ања Милић и Анђела Стојковић, предвођене наставницом Жаклином Станојковић, поново учествовале на манифестацији „Дани ћирилице“ и постигле запажене и вредне резултате. Ове две ученице несумњиво граде темељ, који ће представљати снажну основу у очувању ћирилице, као нечег највреднијег што наша култура поседује.
Не заборавите, драга децо – одрасли људи, да ћете управо вашим језиком и писмом бити препознатљиви и у свету, јер што нас више буде причало српским језиком и писало ћирилицом, толико ће нас и други ценити. Зато чувајте то што имамо. Следите пример Анђеле и Ање које доказују да писање српским писмом није старомодно. Данас на компјутерима и мобилним телефонима то није ни тешко, јер се једноставним притиском тастера или екрана, писмо може променити. Не дозволите да вас неко поистовећује са другим народима, пишући српски језик писмом које има квачице (дијакритике) или да вас неко сматра неписменим због тога што чак и те квачице не користите.
Будите успешни у даљем школовању и постаните добри људи. Читајте, пишите и причајте што више. Али користите лепе речи, јер је пристојност најбоље оружје против неписмених и неваспитаних. Хвала вам на издвојеном времену и желим вам здравље и безбрижну младост!