Први родови који су населили Сурдулицу након Ослобођења 1878. године: Мит о „старим Сурдуличанима“

Рекло би се да о нашој прошлости мало знамо или још боље, стварамо свест да је наше сазнање најтачније. Сретао сам људе који су убеђени да су баш њихови преци први „побили колац“ у Сурдулици, дали јој име, развили је до нивоа метрополе, а онда су је дошљаци уназадили! Не бих да етикетирам никога, такви су ми подједнако одбојни као и сви други који своју Сурдулицу не воле. Као и у једном од претходних објава где закључисмо да је Власина својина свих људи који се нормално према њој опходе, тако је и Сурдулица неотуђиво власништво свих оних који се осећају Сурдуличанима у правом смислу те речи. О прошлости причамо, али и садашњост ће некада бити део сурдуличке историје, па се слободно може рећи да њени садашњи актери и јесу они прави Сурдуличани. Пре него што се вратимо у прошлост да дефинишемо оквире Сурдулице о којој говоримо. Врло једноставно, то су сва села која су у саставу данашње

Сурдулице, само што су се сва та села, а међу њима и Сурдулица, тада називала једним прелепим именом – ИНОГОШТЕ.

Иногоште беше велика жупа, са 136 села и нема сумње да се њени становници нису делили на ондашње и садашње. Пре би се могло рећи да је та одвратна подела почела оног тренутка када је номадско село влашког имена Сурдулица добило статус административног центра. До тада су сви били Иногоштани, као што је писало на славолуку испод којег је прошао краљ Александар Обреновић 1894. године. Мало пре тога, 1889. године, Масуричка котлина беше празна, без Срба, а Феликс Каниц, гледајући је са Страже изнад Прекодолца најбоље је ослика: „Кад смо се попели на брдо Леменџе, изнад ранијег албанског села Прекодолца, богата, широка долина Врле одисала је миром дивног предела богатог облицима и бојама, која би још пријатније деловала да је била насељенија људима. По рушевинама малих цркава, које се виде тако рећи на сваком кораку, може се закључити да је то био крај густо насељен људима оданим својој вери и да се у животу тих људи морало десити нешто страшно када су одлучили да напусте свој дивни завичај“.

Сурдулица је вековима била подложна миграцијама због сложених историјских прилика, те тако са сигурношћу можемо рећи да данас немамо родова који су у варошици живели пре Ослобођења 1878. године. Сви родови су се расули након доласка муслиманског становништва. У више списа спомињу се Брзиникао род који је живео у Сурдулици пре насељавања Арбанаса, а онда су се преселили и наставили да живе у селу Божица.[1]Насељавање данашњих родова се везује управо за крај 19. века , када је овај део Србије коначно ослобођен од турске власти.

За први род који је населио Сурдулицу и то десну обалу реке Врле, данашње село Бело Поље на падини Дуги Дел, спомињу се Купинчани. За њих се наводи да су дошли из врањског села Купининца. Јован Трифуноски даје скицу саобраћајница, на којој махалу Купинчани смешта на потесу данашњег пута према Владичином Хану[2], а затим каже да су поред махале Купинчани, формиране још три махале: једна око пута за Власину на истоку, друга око пута за Масурицу на југу и трећа око пута за Алакинце и Врање на западу.[3]Наводе се још и Дервенчани као род који је дошао пре Ослобођења, баш као и Купинчани. За Дервенчане можемо претпоставити да су се бавили извиђањем саобраћајних праваца и с обзиром да постоји податак да су дошли из околине Џепа, вероватно се ради о неком селу које се бавило дербенџијском службом. Остали родови су касније дошли у Сурдулицу и углавном су пре тога живели у околним планинским селима. Тако су из Битврђе дошли Цвиликари, Радојчићи, Ћосини, Станчари, Божилови и Сланчини, из Власине Зељари, Чубрини, Цветковићи и Стојковићи, а из Вучиделца Анђелковићи. Родови који су населили Сурдулицу из Масурице били су Војчиновићи и Васиљевићи. Из Горњег Романовца Пешинци, из Новог Села Станковићи, из Бајинца Стојиљковићи. Из Црне Траве дошли су Антићи и Таре, из Равне Реке Дубравци. Велики број родова дошло је из околних села Врања, тако су из Требешиња дошли Требешињци, из Криве Феје Кривофејци и Ћосинци, из Преображења Стошићи, Јанковићи, Поповићи, Паликућинци, Гребенарци, Јањинци и Мечкари. У једном запису стоји да су се грнчарским, казанџијским, калајџиским и гребенарским занатом бавили Цинцари насељени из Преображења 1880. године, а касније посрбљени, па закључујемо да су наведени родови цинцарског порекла. Из Горње Пчиње мигрирали су Тасини и Вучковићи (из Радовнице). И из Македоније је дошло неколико родова. Вељковићи, Ђошини и Димковићи дошли су из Велеса и предак једног од ова три рода био је први пекар у Сурдулици. С обзиром да је иконостасе цркава Светог Георгија и Светог Пантелејмона осликавао и Ђорђе Зографски из Велеса, можда бисмо могли наћи везу између њега и фамилија које су дошле из овог, сада македонског града. Китановићи потичу из околине Дебра, а њихов родоначелник Китан Кузмановић изградио је цркву у Мачкатици 1860. године, након чега је добио велико имање које је продао и преселио се у Сурдулицу. У Сурдулици је градио цркву Светог Ђорђа 1895. године. Остало становништво дошло је из планинског дела Врле (из Шоплука), Босилеграда и из околине Врања и били су терзије и кожари. Још се наводи и један род из Чешке који се бавио обућарством.

Након Ослобођења, Иногоште насељавају Срби трговци, кафеџије, занатлије и земљорадници, а Сурдулица преузима улогу средњевековног Иногошта и постаје главно привредно седиште у сливу Врле.[4]Ови Срби формирају чаршију у старом делу која се налазила на раскршћу путева, а почиње и изградња нових грађевина за становање, установа. У чаршији су се налазиле трговине, кафане и занатске радионице, а по први пут Сурдулица добија праве улице.[5] Прве трговине и кафане појављују се 1880. године.[6]Око чаршије су биле сконцентрисане куће за становање. Старије су биле приземне, а новије на спрат и оне су преовлађивале. Већина их је изграђена у периоду од 1890. до 1930. године, а око појединих било је и воћњака.

1888. године завршава се изградња пруге долином Јужне Мораве, чиме Сурдулица постаје значајни житарски трг. До тридесетих година 20. века број житарских радњи нараста на 18.
На власинској висоравни је 1887. године боравио српски биолог, Јосиф Панчић који је пронашао следеће биљне врсте: Avena rufescens, Allium melanantherum и K(C)nautia flavescens.[7]

Ослањајући се на веродостојне записе Јована Трифуноског, који је тада детаљније од других прикупљао податке, закључујем да је данас у Сурдулици само мали број људи пореклом од родова који су пре 1878. године живели у селу званом Сурдулица. То доказује његов запис из 1956. године у којем се наводи „да је тадашње становништво, око 558 кућа, пореклом од досељеника и то не од давнашњих“. Међутим, сматрам да многи од њих потичу од иногошких горштака који су се склањали у планинска села жупе, а након тога враћали у плодну долину.


[1] Риста Т. Николић: Крајиште и Власина, антропогеографска проучавања, стр. 288

[2] Јован Трифуноски: Сурдулица – антропогеографске особине, гласник српског географског друштва, 1956. године, стр. 81

[3] Јован Трифуноски: Сурдулица – антропогеографске особине, гласник српског географског друштва, 1956. године, стр. 85

[4] Јован Трифуноски: Сурдулица – антропогеографске особине, гласник српског географског друштва, 1956. године, стр. 83

[5] Јован Трифуноски: Сурдулица – антропогеографске особине, гласник српског географског друштва, 1956. године, стр. 85

[6] Јован Трифуноски: Сурдулица – антропогеографске особине, гласник српског географског друштва, 1956. године, стр. 87

[7] Феликс Каниц: Србија – земља и становништво, друга књига, стр. 273

Share

One thought on “Први родови који су населили Сурдулицу након Ослобођења 1878. године: Мит о „старим Сурдуличанима“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.