Етничке групе које су боравиле на простору Иногошта (Сурдулице) до краја 19. века

Тешке историјске прилике које су се надвијале над Балканом, приморавале су становништво на сталне сеобе. Становништво подно Варденика и Чемерника та судбина није заобишла, па су принудни збегови били део свакодневнице тих напаћених људи. На њихова огњишта долазили су или присилно довођени неки други народи и племена, чиме се етничка структура стално мењала.

Као година досељавања Арнаута[1] у шире просторе Иногошта спомиње се 1665. година. Тада их Турци доводе у Масурицу и Јелашницу. Да ли је од устанка Срба 1572. године Османлијско царство предузимало мере у циљу преузимања превласти, не зна се. Поуздано се зна да су Турци, преко арнаутских племена почели да шире муслиманску веру десном обалом јужне Мораве и да је управо село Масурица било њихово упориште одакле

су деловали. Плодно и велико Масуричко поље могло је да прехрањује становнике покореног Иногошта, а одатле је могло лако управљати читавом територијом. Са насељавањем ових племена, покреће се и исељавање староседеоца, највероватније у склопу велике Сеобе 1690. године. Тада велики број људи одлази на север, долином Велике Мораве, насељава поморавска и подунавска места, а неки прелазе Дунав и Саву и одлазе у Војводину. О томе сведочи велики број места који носи назив сличан или исти са местима тадашњег Иногошта. Претпоставља се да су управо мештани сурдуличког Кијевца, за време Сеобе доспели до данашње престонице и ту населили један њен део – Кијево. У Банату, у општини Алибунар је село Нови Козјак који асоцира на село Козницу. Смедеревско село Биновац су вероватно основали некадашњи житељи Биновца у склопу Иногошта, села које и данас постоји. Јован Трифуноски сматра да су значајна кретања становништва била управо крајем 17. века и почетком 18. века, када је аустријска војска у неколико наврата упала у ове крајеве, а затим се повукла, а са њима и становништво које се више није ни враћало.

Даљи наводи говоре да почетком 18. века почиње насељавање муслиманских Арбанаса[2]и Цигана.[3]По наводу Ристе Т. Николића сурдулички Арбанаси су се населили насилнички, заузимајући имања староседелаца, а при том су убијали познатије Србе.[4]То је сигурно био јак разлог да се Срби повуку са ових простора и мигрирају у друге крајеве. Осим Сурдулице населили су још неколико села: Алакинце, Биновце, Калабовце, Врбово, а међу њима и, касније ће се претпоставити, најјаче њихово упориште – Масурицу. Сматра се да су сви они из области Фанда које се налази на северу Албаније и да потичу од племена Гаш.[5]Насељавање Арбанаса на простор Масурице, Никола П. Илић везује за период након аустријско-турских ратова, углавном у другој половини 18. века и у 19. веку.[6]

Почетком 19. века, Турци насељавају око 300 циганских породица на простор Масурице, Сурдулице и Загужања.[7]Ове породице служиће им као радна снага у самоковима и ковачницама, али и на имањима Арбанаса. Основане су две циганске махале на десној обали Врле, а то су Горња и Доња махала.[8]1952. године, у време када је Јован Трифуноски проучавао сурдулички крај, у њему је било око 150 циганских кућа и сви родови били су углавном из турског периода. Међу старијим родовима су: Фератовци, Ћеримовци, Аметови, Фејзулови, Селимови и Сејдини. Сурдулички Цигани најчешће су били свирачи, ковачи, чистачи обуће и радници на туђим имањима.

Пред крај турске владавине Сурдулица је било збијено муслиманско село подељено на махале. Лево од Врле су лежале арбанашке махале и носиле су имена по њиховим родовима, међутим она се нису очувала. У овим махалама било је око 60 кућа. Десно од Врле су биле циганске махале у којима је било 90-100 кућа.[9]

Арнаути одлазе након ослобођења 1878. године, а према попису из тог времена у Иногошту је било 493 арнаутске породице. Након исељавања Арнаута, у напуштена села се враћају горштаци из варденичког краја.

Многи аутори помињу и Влахе као етничку групу која је у одређеном периоду насељавала простор Иногошта. Власи су, по свему судећи били номадски народ, чије је средиште била планина Варденик са околином и на којој су они напасали стоку. Повремено су силазили у Сурдулицу (у њен западни део) и околна села и то углавном зими.[10]Понека села, засеоци, махале и предели понели су влашко име, што говори о томе да су у једном периоду и Власи боравили на простор Иногошта. Нека од њих су Сурдулица, Корбевац, Џеп, Тумба, Влашки рид, Влашки До.

У Сурдулици је постојала највећа џамија коју су саградили Турци док су били у њој, која се налазила одмах након живописног, стеновитог пролаза, богатог водопадима, на месту данашње полицијске станице. Џамија је порушена након одласка Турака и на том месту саграђена је школа. Око ње је било много лепог имања које је продавано у бесцење. Каниц је забележио да је у бившим арнаутским баштама било лепих крушака „караманки“.[11]Јован Трифуноски наводи како се једна џамија налазила у близини садашње основне школе „Јован Јовановић Змај“, непосредно поред корита реке Врле, док је муслиманско гробље близу пута према Масурици – и данас се овај локалитет тако назива.[12]

Овде ћемо само споменути и неке етничке групе које су обитавале на простору Варденика и Чемерника, али због тога што нису биле бројне и нису битно утицале на промену етничког састава Иногошта, нећемо их детаљно приказивати. Ради се о Јуруцима, Ашанима и Жеглиговцима који су углавном били разбацани у планинском делу жупе и који почетком 20. века нестају као етничке групе. Занимљиво је рећи и да су до средине 19. века људи познавали мали број људи које су називали Џидовцима или Џиведанцима. Ова група људи била је карактеристична по огромном расту, налик џиновима, а на појединим локацијама пронађени су и скелети ових људи који су били несразмерно велики.

Данас су од свих етничких група на простору Сурдулице као препознатљиви ентитет остали само Цигани, које у новије време називају Ромима и представљају неизоставни део сурдуличке општине. Они живе са осталим становништвом у готово хармоничној заједници међусобно прихватајући све различитости и поштујући обичаје, традицију и културу. Овај етнос заслужан је за обелодањивање стратишта Сурдуличких мученика, а њихово очување обичаја и традиционалних вредности карактерише један део сурдуличке културне баштине.


[1] Арнаути – турски назив за народ који је насељавао територију Албаније за време Османлијског царства.

[2] Арбанаси – српски назив за Албанце.

[3] Јован Трифуноски: Сурдулица – антропогеографске особине, гласник српског географског друштва, 1956. године, стр. 83

[4] Риста Т. Николић: Ширење Арнаута у српске земље, гласник српског географског друштва, Београд, 1914. године, стр. 126

[5] Јован Трифуноски: Сурдулица – антропогеографске особине, гласник српског географског друштва, 1956. године, стр. 85

[6] Никола П. Илић: Ослобођење јужне Србије 1877 – 1878. године, 1977. година, стр. 12

[7] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 9

[8] Јован Трифуноски: Сурдулица – антропогеографске особине, гласник српског географског друштва, 1956. године, стр. 84

[9] Јован Трифуноски: Сурдулица – антропогеографске особине, гласник српског географског друштва, 1956. године, стр. 85

[10] Јован Трифуноски: Сурдулица – антропогеографске особине, гласник српског географског друштва, 1956. године, стр. 88

[11] Феликс Каниц: Србија – земља и становништво, друга књига, стр. 268

[12] Јован Трифуноски: Сурдулица – антропогеографске особине, гласник српског географског друштва, 1956. године, стр. 86

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.