Битка на Чемернику 1454. године и погибија војводе Николе Скобаљића

 

Сурдулички крај богат је историјским догађајима, који су временом заборављени или „премештени“ на неку другу локацију. „Волим Сурдулицу“ вас враћа у 15. век и оживљава херојске дане Николе Скобаљића, истакнутог војводе деспота Ђурађа Бранковића, о коме је народ испредао легенде. Војвода Скобаљић, у историји познат и као последњи владар Дубочице, супротстављао се Османлијама у више наврата, а последњи пут приликом продирања непријатељске војске под вођством османског султана Мехмеда 2. Освајача. Историја познаје ово продирање према Новом Брду само из једног правца, а то је преко власинске висоравни кроз Иногоште, па је потпуно непознато како су касније историчари изместили битку са Чемерника према Дубочици!
Паду Иногошта под турску власт предходиле су две битке. Прва је била код Бање (Врањске) 24. септембра 1454. године у којој је Никола Скобаљић са својом војском потукао турску војску, а друга код Трепање која се збила 16. новембра 1454. и у којој је турски паша до ногу потукао војску Николе Скобаљића.[1]Феликс Каниц у свом делу “Србија, земља и становништво“ као датуме ове две битке наводи 06. октобар, односно 28. новембар, што се за један дан разликује од датума представљеног по новом (грегоријанском) календару. Нема чврстих доказа, али се место одигравања друге битке највероватније налази у троуглу између Кијевца, Мачкатице и Власине- Тропањи Рид, на југо-западној вододелници врха Мали Чемерник. Иначе, Никола Скобаљић је важио за великог јунака, чак постоји легенда према којој је он изгубио битку, али непријатељу није пао у руке, већ се на свом брзом коњу винуо у облаке и нестао, па му се тако и гроб не зна.[2] По неким историјским наводима, Скобаљићу је мало недостајало да понови подвиг Милоша Обилића. Због њега су Османлије промениле и правило ратовања, те је њихов војсковођа у свим будућим биткама уместо на челу био на зачељу војне формације којом је командовао.
Као година освајања јужних крајева Србије од стране Мехмеда 2. Освајача спомиње се лето 1454. године[3], међутим овај податак није тачан. У једном спису се наводи да су Турци 1455. године освојили Ново Брдо и Иногоште. С обзиром да је познато да је Ново Брдо пало под турску власт 1. јуна 1455. године., поприлично је вероватно да је мало раније, те исте године и Иногоште изгубљено. У прилог овоме иде и предање које је записао Јован Хаџи-Васиљевић (1866-1948), српски историчар, етнограф и књижевник: “Постоји предање да Турци нису могли никако отети Сурдулицу (Иногоште) из Мораве, већ су је дуго година нападали о’зго са Власине и Варденика. Па ни отуда је нису могли отети да се није нашла једна баба те их научила како ће да отму Сурдулицу. Изнад Сурдулице, на подножју Варденика има остатака старе тврђаве. У тој је тврђави била наша (српска) војска, која је бранила од Турака Сурдулицу. А у потоку изнад Сурдулице, у атару села Доње Романовце стара је црква сурдуличкасв. Илија. Од старина је био обичај да се првога дана Васкрса скупе Иногоштани око цркве и да се ту веселе. Тако је било и те године. Сви се Иногоштани скупише око цркве на весеље, а она баба оде и позове Турке: “Ударите сад на Србе, они су сви пијани око цркве, па неће моћи да се боре.“ Турци потуку Србе, а око 90 младих невеста, тек удатих, које су биле око цркве, заробише и одведоше. Тада пострада много народа. Зато од оне бабе нема потомства. У њену фамилију удари гушавост. Намноже се, па за годину дана сви помру. Бог их обележи. Гуше су им до појаса. Сад живе у Бериљу, у топличком округу, али су и тамо гушави и не фирају.“

Ако се то десило 1455. године на Васкрс, то је онда био 06. април, те је лако закључити да је ово могуће време коначног продора Турака у Иногоште, јер је, након два месеца, 1. јуна те године савладано и Ново Брдо на Косову и Метохији. Један податак наводи да су Турци трајно освојили Врање тек (14.) јуна 1455. под султаном Мехмедом.[4]

Никола Скобаљић заузима важно место у поставци Народног музеја у Лесковцу. Међу експонатима је и реплика оклопа који је вероватно Скобаљић у то време носио. Хералдичари су израдили и Николин штит на основу детаља са аутентичног печатног прстена његове жене Маре, на коме је ћирилицом исписано: „Ово је прстен Марин, Николине жене, Бог јој помогао“.


[1] Александар Трајковић: Иногоште – жупа у јужној Србији, Сурдулица, стр. 10

[2] Милан Ђ. Милићевић: Краљевина Србија, стр. 61

[3] Никола П. Илић: Ослобођење јужне Србије 1877 – 1878. године, 1977. година, стр. 12

[4] Иларион Руварац: Биографија ћесара Угљеше- у књизи Феликса Каница Србија – земља и становништво, стр. 256

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.