Мистерије о мосту преко Власинског блата, о утопљеној турској војсци, о језерском бику – мит или реалност?

Наш крај је одувек био богат анегдотама, легендама и предањима који често прелазе границу реалног и додирују свет фантазије и имагинације. Власина је нарочито карактеристична по овоме, јер је Власинско блато до изградње акумулације било загонетка свима, па и Власинцима. Није мала површина на којој се Блато простирало, а чак и оно је било на неким местима испресецано путевима који су повезивали махале са супротних страна. Кренимо редом са митовима.
Читајући неке научне радове и слушајући људе којима се може веровати, сазнах о
античком мосту који је спајао две обале Власинског блата. Његова тачна локација је на северном делу данашњег језера, на уском простору који је спајао Манџину махалу са једне и Гаџину махалу са друге стране.

Покушај да се нешто више сазна о овоме, није дао резултата, па чак и група рониоца која је истраживала дно језера, није могла да потврди његово постојање. Међутим, на Ђенералштабној карти из 1890. године види се и тачна локација моста. То место чак је и названо Мали Мост и налазило се на надморској висини од 1203 метра. Феликс Каниц кога ћемо и касније споменути, приликом пропутовања овим просторима описује да је управо на овој висини прешао Власину, која извире из једног јужног кланца. Даље наводи да је реку прешао преко малог моста, управо тамо где она, кристално чиста, напушта језерски басен. Узимајући у обзир да је ова тачка једна од најнижих на којима лежи данашње језеро, а то се види по густини изохипса, а знајући да је надморска висина језера код средње висине водостаја 1202 метра, долазим до закључка да је мост који је постојао био значајно виши од реке која је и у то време „истицала“ из Блата. Ову тврдњу потребно је доказати.

Као деца, слушали смо приче старијих људи о утапању неке војске у Власинско блато. То је повезивано са наводним проклетством, али и са сналажљивошћу локалног становништва које је надмудрило непријатеља упутивши га на „краћи“ пут кроз Блато, познајући „ћуд“ нестабилног тресета.

Ова легенда временом је прерасла у причу о караванима препуних златом, који су такође завршили на дну Блата. Елем, никада није пронађен траг који би указивао на ове догађаје.

Прича о језерском бику први пут се у историјским записима бележи крајем 19. века, када ју је аустроугарском путописцу Феликсу Каницу испричао један сељак.

Прича је толико стара да је још тада наратор казује у форми мита. Суштина приче јесте веровање локалног становништва да у Блату живи „језерски бик“, црна водена животиња, који повремено излази из њега и једе стоку која се напаса у близини. Наратор даље казује да се промућурни Циганин досетио и сковао уз рогове свог најјачег бика оштре гвоздене шиљке и да је „језерски бик“ у покушају да га савлада, тешко озлеђен и уз продорну рику вратио се у Блато, те да више никада није изашао.

Након тога се мит надограђивао и народ је говорио како би се „водени бик“ појављивао непосредно пре почетка ратова и важних историјских догађаја, предсказујући ужасе који ће се догодити. Тако је наратор казао Каницу да су неки Власинци чули рику бика 1829., 1877. и 1884. године.

Мит је веома сликовито обрадио покојни Најдан Стојановић, врстан сурдулички уметник, у својој књизи „Водени бик“. Наравно, „воденог бика“ нико никада није нити чуо, нити видео.