„Данак експлозији индустријализације, нехуман однос према природи и природним ресурсима, већ се данас плаћа превисоком ценом (здрављем), али и претњом да човек својим немаром и егоизмом уништи човечанство.
Ако се овакав тренд нарушавања природне равнотеже и даље настави, неће много проћи до дана када ће наше
потомство бити промењено, а његов опстанак најозбиљније угрожен. Било би то најскупље признање немоћи пред свим изумима човечанства и најдрастичнија, али праведна казна природе.
Сада се више, када је у питању заштита своје околине, не може говорити о лепом васпитању из кога би произилазило чување своје животне средине, већ једноставно из морања да би то опстало. Крајњи је тренутак да се замислимо над нашим немарним односом према плућима ове планете, вођеним аортама и небеској капи, према кутку у коме живимо и радимо, уосталом свуда и на сваком месту.
…
Морамо да настојимо да иза нас остављамо трагове којима ће се потоње генерације дивити. Морамо радити тако да они који долазе иза нас, закључе да су пре њих ту били разумни и цивилизовани људи.
Наш крајњи задатак и увек превасходни циљ је чувати водотокове, који су не само огледало цивилизације и културе, већ извор сваког живота на Земљи. У противном доћи ће казна као логичан след.
Прљаве технологије, отпадне воде, киселе кише, радијација, хемијски отрови, депоније и канализације, индустријски димњаци већ су са лица Земље однели неке врсте биљака и животиња. На неким местима шуме су озбиљно оболеле, а у њима нема више живота. Многе наше велике реке квалитетом воде су у стадијуму да у њима нема живих бића, њихови токови су сами по себи жаришта сваког зла по човека, биљни и животињски свет.
За све се зна узрок и увек је у крајњем случају човек. Од вас, од сваког понаособ, од нас, од човека зависи опстанак врсте, квалитет његовог живота и Планете уопште. Ни у једном тренутку не смемо то заборавити јер УЛОГ ЈЕ ВЕЛИКИ, А ЦЕНА ПРЕВИСОКА.