Искрен да будем, нисам сигуран да ли се неко у Сурдулици активно бави очувањем река. Повремено се јави забринутост и углавном на томе остане, а реке и корита трпе значајна оштећења. Живог света у Врли нема већ дуже време. Један њен мали део је успео да се „спаси“ захваљујући неприступачном окружењу, али је њен већи део на дохват људској руци.
било у својству прилога (синоними: веома, прилично). Вратимо се на оно што је тема. Први сусрет са „људском руком“ је у месту Ваљавица, где јој се придружују Градска и Глоцка река. Ту је она до недавно протицала у једном лепом природном амбијенту, међутим једна мала хидроелектрана изменила је њену живописну структуру. Неко је одлучио да је стави у цев, а народ је то прилично добро поднео, да не кажем прећутно се сложио. Тако је Врла врло лепо укроћена и одузета јој је живост.
Настављајући даље ка Сурдулици, Врла повремено наиђе на неку депонијицу, мада признајем да је на том делу она чистија него раније. Рекао бих да је то због заштитних ограда, којих има толико да просто не налазите место где бисте се зауставили. Ово онемогућује несавесним грађанима да праве мале депоније, па је и Врла чистија.
Међутим, реци се спрема ударац тек у подножју. Након „уцевљења“ и обраде турбина у горњем току, у воду се „упумпава“ шаренолика лепеза једињења, негде у висини Самокова. Познаници који се баве риболовом тврде да рибе нема од ушћа Врле у Јужну Мораву па узводно.
Најгоре је што се нико озбиљно не бави овим проблемом. Имамо чак и ловачко удружење које у свом називу има ову реку, а никада нису јавно изнели забринутост.
Ето, то смо ми, ово су наши хидрографски проблеми у спрези са екологијом.
Можда смо ми који бринемо о природи исувише велики оптимисти када кажемо да је могуће спасити загађену реку као што је Врла. Када једно Власинско језеро, које има стратешки значај српског туризма и око кога је окупљено неколико организација и удружења, пролази како пролази, шта остаје за 30км дугу речицу? Мишљења сам да су људи у Сурдулици незаинтересовани, утисак је да нико не жели да „лупа главу“ и „замара мозак“ и да је лакше да неко други реши проблем. Годинама имамо организације које хибернирају и које су ту само када дођу ТВ екипе. Ово што ми пишемо никако им не одговара, јер износимо детаље које већина зна, али је пожељно да ипак остану неизречени. Ово нису проблеми који могу да се реше преко ноћи, али преко ноћи нису ни настали, те се кривац зна. А да би се они решили потребно је да се неко од њих заложи, а ми за сада таквих појединаца и група немамо.
