Дана 07. фебруара 2020. године, у Власотинцу је одржана трибина на којој су учествовали чланови Удружења за заштиту природе „Самоков“ и том приликом су указали на проблем загађења Власинског језера тешким металима. Господин Бранко Митов је прави пример како би требало да изгледа борба за очување животне средине и он то ради изузетно предано и професионално. Сва његова излагања поткрепљена су доказима, фотографијама, мерењима и упоредним елементима, а веродостојности иде у прилог то што господин Митов годинама уназад обилази ове просторе и познаје сваки
педаљ југоисточне Србије. Удружење „Удахни дубоко“ би морало да приступа проблемима на начин на који то ради Бранко Митов, јер би тиме изашло из стандардних оквира и свеобухватније би могло да се упусти у борбу против загађивача.
Локална самоуправа је дужна да прва иступи и брани животну средину и да да подршку удружењима и појединцима, јер се предео изузетних одлика налази у оквирима сурдуличке општине и од великог интереса је да се оно правилно и заштити.
Видимо да на дну језера има тешких метала, што представља еколошку катастрофу по читав водени свет, а киселе кише које стижу од Кнауфа постепено ће уништавати биљни и животињски свет, врло важан за одрживост био-диверзитета.
Погледајте скраћени говор Бранка Митова на следећој пречици:
Уколико предходне генерације нису биле у стању да сачувају дар природе, нека млади (не само на локалу, пошто их нема довољно)већ из целе Србије, преузму одговорност и сачувају оно што ће требати многим генерацијама убудуће и да схватимо да је мало оваквих места у Европи.
Лепо оцењено и написано. Нисам често на страни претходних генерација, међутим морам да приметим да су овај дар природе оне створиле и на томе сам им лично захвалан. Сматрам да га појединци морају бранити или се бар упустити у борбу да га бране, иначе је препуштено локалној власти која нема инструмената, а и знања да нешто предузме. И да се разумемо, није то ситуација само са Сурдулицом. У многим другим градовима је тако. Људи су пасивни, не предузима се никоме ништа док не дође "до гуше". Зато и не можемо да очекујемо помоћ од њих, већ да сами уђемо у борбу, као што то чини Бранко Митов.