Већ сам истакао које су мањкавости плана увођења ђачких униформи, а родитељи спознају нове проблеме који би се појавили уколико би дошло до увођења истих, мимо процене надлежног министарства које оспорава пројекат под оваквим условима. Иако се најављује да ће униформе бити бесплатне, тј. да ће општина издвојити новац из буџета за један комплет, сваки свестан и трезвен човек зна да је то новац нас, пореских обвезника и да је свако издвајање из буџета (у сред године) у суштини давање народног новца да би се финансирао неки пројекат. Замисао „униформе у школама“ је добра, међутим не и финансирање из џепова родитеља, што је и основни постулат на Савету родитеља. Зашто није добра? Па не могу родитељи поред свих обавеза издвајати и за пројекте школе. Делује да је незахвално одбити нешто
што се поклања, међутим ово је обмана, јер ништа није бесплатно. И надлежни у Министарству знају да тај један комплет који би се обезбедио средствима из општине, није довољан да задовољи нормално функционисање једног ђака. Потребан је још минимум један комплет, а овде долазимо до нашег новца. Ако узмемо у обзир прерастање величинског модела и хабање униформе, видимо да би тај гратис комплет био занемарљива олакшица, те да би највећи терет тек предстојао. Има ту још много „ситница“ које би се накнадно откриле – од додатних издатака за прашак за прање веша до поправке (крпљења) дотрајалих и истрошених делова униформе. Све то узимајући у обзир, долазимо до закључка да трећина родитеља није спремна на овакав издатак, али и да је тај број много већи, јер други родитељи још увек нису довољно размотрили све околности које би се са униформом појавиле.
Сада долазимо до важног момента, а то је које су то ствари које су нам у овом тренутку потребније од једнообразног одевања у школи. Сви ми, нашу децу „шаљемо“ у школу са жељом да она усвоје знање које ће им у даљем животу користити. Дакле, много важније од визуелног идентитета ђака једне школе, јесте у каквим се условима он васпитава и образује (погрешно је рећи едукује, јер је „educatio“ (лат.) – васпитање). Да ли се неко запитао колико су стара наставна средства у школи и у каквом су стању? Да ли просторије задовољавају потребе деце? Ако полазимо од приступа да је просветном раднику важније да испред себе види лепо обученог ђака, а не колико он зна, онда смо изгубили све вредности и суштину.
У нашем друштву је све могуће, баш као што постоје лекари који не хају за утицај загађења на здравље људи, тако има и просветних радника који немају развијен осећај за квалитетан образовни систем, већ се баве визуелним импулсима. То не мора да нас чуди, јер нико није Богом дан за оно шта ради, али би таквим људима било потребно показати где греше.
У наслову је приказана сума која се на годишњем нивоу издваја за основно образовање у нашој општини. Иако делује да је ово много новца, многе протоке и расходе обичан грађанин не може видети. И поред тога, остаје одређена количина која „чека“ да се употреби за ургентне ствари.
Полазим од здравља – хоћемо здраву децу, а у „школски“ спорт не улажемо ништа. Спортску опрему, реквизите и слободан простор за бављење спортом већини ђака нису доступни. Наши стручњаци не улажу напоре да откривају таленте, па се активност деце своди на трчкарање без правог циља. Да би се физичка активност подигла на виши ниво, општина мора да се укључи у обезбеђивању услова.
Сурдулица је позната по музички надареном становништву, али се у ту област мало улаже. Ко се сећа деведесетих година, зна колико је талентоване деце успело у музици. Данас, осим једне или две особе нико озбиљније није укључен у професионални рад са децом у области музике.
Да би могли да очекујемо од деце да данас-сутра буду врхунски стручњаци у области информационих технологија, медицине, инжењерства, роботике, већ на нивоу основне школе неопходно је пружити им услове у виду наставних средстава, опремљених кабинета и модерних приступа усвајања знања. Причао сам са појединим учитељима и наставницима и сви они мишљења су да је ово један од основних проблема, а навођењем конкретних примера доказују да у систему у којем раде не могу тражити од деце да истакну сав свој потенцијал. Дакле, колико им пружимо, толико ће и да узврате.
На крају долазимо до основних услова који би се морали подразумевати пре него што се крене у било какву причу о „модирању“, а то је – какве су школе у којима деца проводе добар део свог времена. Имају ли тоалети сапуне, да ли испуњавају најминималнији ниво хигијене, има ли свлачионица за часове физичког васпитања и у каквом су стању? Већина родитеља који су брже-боље гласали за ђачке униформе, нису ни завирили у школу да се увере у опремљеност и материјалну обезбеђеност школе, па је неразумевање супротног става и разумљиво.
Ето, сада је потребна само воља да се новац, који је планиран за бесплатан комплет униформе преусмери и реше ургентне и много корисније ствари, а родитељи ће се некако снаћи да им деца не иду у школу „гола“. Бахатост и неједнакост су увек представљале проблем, а поготово у ово време када су класне разлике очигледне, међутим сматрам да ће непрекидним процесом васпитања сваког детета појединачно и читава слика бити позитивнија, а ђаци ће, свакако, много свесније приступати свим активностима када буду били задовољни условима у којима се школују.
