447 година од Думеновог устанка на Власини

Трагом заборављене историје, враћамо се 4 и по века уназад, у окупирану иногоштанску жупу, на власинској висоравни где беше административни центар коме Турци дадоше име Дервен-кол. У суштини, овај део поробљене Србије није био од неког суштинског значаја, међутим чињеница да је овде међу првима подигнут устанак против отоманског узурпатора, баш на овај дан, разлог је да се подсетимо готово заборављене историје.

Више од једног века је прошло од освајања жупе Иногоште, када је тврђава на месту Градиште изнад Доњег Романовца, до темеља срушена. Народ се углавном повукао у брда, а турски бегови и аге запосеше најбоља имања у селима Масурица, Алакинце, Сурдулица и осталим. Српско становништво морало је издвајати намете, али и обављати тешке послове у околним самоковима и рудницима. По овоме је нарочито био познат власински крај, те је логично у њему живело много српског живља. Услови живота били су изузетно тешки и потреба да се нешто промени стално је живела у народу. За то је била потребна добра организација и прави тренутак када је могло да се окупи много људи. Прилика за то није било много, па су житељи Иногошта пажљиво планирали подизање устанка. У томе су им помагали чувари пашњака (егрека), јер су могли да преносе информације. Вођа устаника, под именом Думен, организовао је људе и тог 02. августа 1572. године код цркве Светог Илије на Власини Рид, подигао устанак незадовољних Срба. Нису ни мало случајни ни место ни време. Ово је ретка прилика када се на једном месту могло окупити 5000 мушких глава.

Устанак је у крви угушен, али је упамћен као прва побуна Срба на поробљеној српској територији.
О овоме сведочи и допис турског аге који се налазио у Врању, Порти у Цариграду, у којем се султану предочава стање у врањском кадилуку.
Оно што је утисак, на основу тог записа, је да су припреме обављане дуже време и да устанак није спонтано подигнут. Турски пописи из тог времена говоре да је на територији 136 села Иногошта било преко 20 хиљада људи, па је бројка од 5000 људи сасвим могућа.
О устанку нема много писаних трагова и то је разлог што се о њему данас готово ништа и не зна. Ипак, подсећање на овакве тренутке учи нас о нашој локалној историји и враћа нас у време предака који су нам сачували овај комад земље.
Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.