На основу једног коментара, реших да појасним шта стоји иза промене имена наше општине, јер осећам ту потребу.
Реч је о једном запажању које каже: „Променом имена доћи ће до пљачкања сиротиње за промену документације.“. Ако гледамо кратак временски период, то јесте тако и свако би рекао да то не би требало због народа.“ Међутим, гледајући дужи временски период, а посебно ако имало бринемо о нашој историји и култури, не смемо допустити да тих 200 евра (притом нећу да се дотичем чињенице да то није 200 евра које би се у једном тренутку издвојиле одједном, већ да постоји процедура како се све то мења, постепено и да то није баш 200 евра) буде вечита стагнација где ћемо допустити да нам се разне идеолошке и административне грешке обијају о главу. Замислите да смо се пре 25 година водили том логиком – сада би имали велики број Титових, ЈНА и осталих улица (хајде нека ми неки Сурдуличанин каже по коме је назив добила улица Васе Смајевића, Милутина Стојановића Комуне, Мирка Стојановића или Живојина Јовића и шта су они учинили за нас, али без да гледа Гугл). Дакле, овде се ради о много битнијој ствари, а то је очување наше историје, културе и баштине. По оваквој и сличној логици ми губимо нашу ћирилицу, традицију, веру и у највећем броју случајева изговор је – новац, чак и када он не игра никакву улогу.
Е, сада, зашто је битно да се вратимо старом називу и када је настала грешка, па је наше Иногоште добило назив централног села, може се прочитати у писаним заоставштинама. То је једно комплексно питање и признати историчари би требало да донесу суд, јер сматрам да на овом нивоу не би требало да се води полемика о томе.
Кад смо код града Иногошта, волео бих да знам који се то живи становник Сурдулице, од петнаестак хиљада, некада заинтересовао да допринесе уређењу овог локалитета?
Овде ћу, зарад упознавања јавности, пренети шта сам предузимао поводом уређења средњовековног града:
Најпре сам дана 18.06.2017. године послао допис Министарству културе и информисања, саветнику заштите археолошког наслеђа следеће садржине:
„Поштована, обраћам Вам се други пут у вези једног археолошког локалитета, које је потребно истражити. Наиме, ради се о месту Градиште, у близини општине Сурдулица, на коме се налазе остаци тврђаве средњовековне жупе Иногоште. Честим обиласцима, недвосмислено сам пронашао више доказа да је на овом локалитету постојала тврђава, а на самом терену тренутно се познају остаци зидина, који су на жалост, због вишедеценијског немара још увек урасли у земљу. Молио бих Вас да о овоме размислите и Вашем шефу Одсека пренесете мој захтев о археолошком испитивању овог локалитета, јер би то несумњиво било од користи за историјско истраживање овог дела Србије. Уколико Вам је потребна нека информација у вези локалитета, биће ми задовољство да Вам помогнем и ближе Вас упутим у проблематику исте. С тим у вези, остављам Вам контакт телефон, на којем сам доступан ради евентуалних питања у вези покретања истраживања.“
Одговор сам добио на Видовдан исте године следеће садржине:
„Поштовани господине ############,
У вези Ваше иницијативе да се покрену археолошка ископавања на месту Градиште, морате имати на уму јасну законску регулативу у овој области. Наиме, археолошким ископавањима и истраживањима могу се бавити искуључиво установе заштите културних добара и научне и образовне установе у овој области (Закон о културним добрима, члан 112). Када ове установе испуне Законом прописане услове за обављање археолошких ископавања и истраживања неког локалитета, тражи се дозвола Министарства културе и информисања. У том смислу, предлажем Вам да Ваша запажања у вези овог локалитета предочите надлежним установама заштите културних добара, Заводу за заштиту споменика културе Ниш или Народном музеју у Врању, који су надлежни за територију општине Сурдулица, како би проценили стање овог налазишта и евентуалну потребу за покретањем истраживања. Уколико постоји интерес за његовим истраживањем у овом тренутку (мора се водити рачуна и о заштити откривених остатака) ове установе би морале да сачине пројекат истраживања и поднесу захтев Министарству културе за издавање дозволе.
С поштовањем,
Оливера Игњатовић, саветник
Министарство културе и информисања РС
Влајковићева 3
11000 Београд
011/3398-027„
Након овог одговора, шаљем допис Заводу за заштиту споменика културе у Нишу дана 02.07.2017. године:
„Поштовани, након обраћања саветнику у Министарству културе и информисања Републике Србије, добио сам одговор да је ваша установа одговорна за проблематику којом се бавим, а везана је за један археолошки локалитет који је потребно истражити. Наиме, ради се о месту Градиште, у близини општине Сурдулица, на коме се налазе остаци тврђаве средњовековне жупе Иногоште. Честим обиласцима, недвосмислено сам пронашао више доказа да је на овом локалитету постојала тврђава, а на самом терену тренутно се познају остаци зидина, који су на жалост, због вишедеценијског немара још увек урасли у земљу. Молио бих вас да о овоме размислите и вашим надређеним структурама пренесете мој захтев о покретању археолошког истраживања овог локалитета, јер би то несумњиво било од користи за историјско проучавање овог дела Србије. Уколико вам је потребна нека информација у вези локалитета, биће ми задовољство да вам помогнем и ближе вас упутим у проблематику истог. С тим у вези, остављам вам контакт телефон, на којем сам доступан ради евентуалних питања у вези покретања истраживања.“
На жалост, одговора није било, а ја сам у међувремену имао битније обавезе, што не значи да сам заборавио ову тему. С обзиром да радим на историјској публикацији о Иногошту, надам се да ћу након завршетка исте моћи са јачим адутом да наступим пред надлежним институцијама које су задужене са археолошко испитивање оваквих локалитета. То је мукотрпан процес, узимајући у обзир ограничење по питању издвајања новца из буџета и приоритет истраживања локалитета, а Иногоште, морамо признати, није на врху те листе.