Ових дана се појавио чланак у листу Политика чији је аутор Златибор Репић, а носи назив „Комшијске ватре“. Због објаве чланка у целости постављам фотографију истог:
Оно што је аутор заборавио је следеће: да би могао да објављује текстове оваквог типа, није довољно да прочита вест на неколико интернет страница, већ је пожељно да буде сведок догађаја о коме пише. Читалац који није нарочито упознат са стварним стањем, стекао би утисак да се ради о варварима и да је сурдулички градски стадион био поприште једино дневно-политичке представе челника клубова, а да су навијачи једва чекали дерби југа Србије да покажу некултуру и нетрпељивост.
У тексту се заобилазе чињенице, а наводна несугласица између челника клуба преноси се на стадион. Не пише се о томе какви су навијачи Радника и каква је атмосфера на утакмицама у Сурдулици. До данашњег дана, након три и по сезоне колико се играју суперлигашке утакмице у Сурдулици, није забележен ни један инцидент који су проузроковали Сурдуличани и вероватно важе за најмирнију публику. Доказ за то је и утакмица против Динама након које су људи из управе Динама, са спортском опремом на којој је било ознаке клуба, пролазили кроз „реку“ навијача Радника и нико није добацио ни једну једину реч. Супротно њима, навијачи Динама су провоцирали читаву утакмицу, вређали сурдуличке навијаче и клуб, а било је убачено и много бакљи и осталих пиротехничких средстава. Што се тиче суђења, оно што је управи врањског клуба било спорно и због чега су на десетак минута напустили терен, био је контакт у шеснаестерцу. Њему је претходило упозорење главног судије који је неколико пута изговорио реченицу: „БЕЗ КОНТАКТА“, међутим играч Динама је наставио са повлачењем.
Аутор у једној реченици оцењује да фудбалери на терену нису ништа нарочито показали и самим тим умањује значај и победу сурдуличког клуба. Овакви изрежирани чланци штете нашим клубовима који тешком муком опстају у најелитнијем друштву, а својим спектакуларним насловима и садржајем који је често далеко од праве истине чине да код обичних читалаца створе лажну слику о томе какав се фудбал игра у провинцији.
Овакав чланак типичан је пример како поједини новинари праве раздор тамо где не постоји. Сећам се прве утакмице Радника у Суперлиги у Сурдулици 2015. године. Тада је гостовала Војводина, стадион је био попуњен до последњег места, а међу многобројним Сурдуличанима било је и много Врањанаца који су бодрили сурдулички клуб. То нису били ови Врањанци који су у Сурдулицу дошли као подршка својим фудбалерима у дербију јужне Србије. Били су то прави љубитељи спорта, срећни што се најелитније такмичење игра у њиховом комшилуку, не слутећи да ће за три године и њихов град имати суперлигаша чему се многи Сурдуличани радују и што је сасвим нормално. То је здраво ривалство, али о томе аутор никада не би писао, јер то не доноси читаност.
Аутор горе наведеног чланка пише о неквалитетној игри иако је на почетку утакмице виђено неколико добрих шанси и гол Радника. Он пише и о некој непристојности иако су Сурдуличани урадили све како би у најлепшем светлу представили своју варошицу и угостили комшијски клуб и навијаче.
Аутор говори о светским дербијима и о томе како они представљају посластице, а добро знамо да се на некима од њих јављају озбиљни инциденти, а неретко се догађају и туче у којима буде много повређених
Овом приликом позивам новинара листа Спортски журнал да дође на градски стадион у Сурдулици и увери се у то какви су навијачи који бодре ФК Радник. Нека мало прошета варошицом пре и после утакмице и нека о томе напише који чланак. Верујем да ће понети позитивне утиске.
