Како је Сурдулица обележила 24. март?

На помен Нато агресије 1999. године, тешко је а да се не помене и не помисли на Сурдулицу. Због броја жртава, броја дана у којима су вршени напади и броја порушених објеката, постала је синоним за место невино страдалих цивила и место над којим је те године данима вршен бесомучан терор. Слике порушене Сурдулице обилазиле су свет, а године су биле потребне да се наша варошица опорави. Данас, после 19 година, сетисмо се жртава, сирена и непријатељских авиона, а да ли достојанствено обележисмо страдање? На ком нивоу је свест појединаца и заједнице и можемо ли очекивати да ће за 365 дана, на обележавању јубилеја од почетка НАТО агресије бити послата лепша слика од оне која је данас виђена у нашој Сурдулици? 

Слика говори више од хиљаду речи, којих се нећу одрећи и које ћу овде исписати, али ћу уједно оставити и фотографије на крају текста како би онај већи део Сурдулице који се није удостоји да данас изађе из кућа и запали свећу, могао да види шта се то у њиховој варошици догађало. Истовремено, оне ће бити опомена челним људима општине да од следеће године пажљивије организују обележавање Дана сећања на почетак бомбардовања СРЈ!
Негде око 12,00 часова на Масуричком гробљу започео је помен жртвама настрадалих у Санаторијуму. Присутни су корачали кроз блато долазећи до места на којем су сахрањене жртве. Било је разних коментара, а најјачи утисак је заправо чињеница да челни људи општине нису нашли за сходно да издвоје једно преподне и уреде прилаз до гробног места настрадалих.
Већ у наредном сату група људи стајала је испред споменика жртвама НАТО агресије недалеко од центра општине, испред биоскопа. Призор који је затечен указивао је на немар и непоштовање према свим жртвама, а фотографија на крају текста нека буде опомена за сва будућа времена да се као друштво, као заједница освестимо и не правимо сличне грешке. Возило које је било паркирано (по свему судећи већ данима) поред самог спомен-обележја онемогућавало је прилаз делегацијама да поставе цвеће, простор око истог није био очишћен од снега, а недалеко одатле, некада зелена површина, сада је била „изорана“ и претворена у бару и каљугу, а блата је било по читавој бетонској површини. Све у свему, ружан призор који никако не може да представи Сурдулицу онакву какву би просечан становник пожелео.
Да ли је могуће да овакве грешке исправимо до следећег 24. марта? Могуће, само уколико се укључе све институције и службе које су за ово одговорне. Ако нас овакве слике и следеће године сачекају, онда ће то значити да свесно газимо делић историје који је уграђен у темељ наше заједнице.
Такође је битно информисати људе о догађајима који се одржавају у Сурдулици, пре свега преко средстава јавног информисања. Не сме се Дан сећања свести на десетак људи који ће присуствовати помену жртвама, а за то се морају побринути сви чиниоци у варошици.

Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.