Радник из Сурдулице – фудбалски клуб без навијача!

Лепо октобарско послеподне, људи излазе из кућа и крећу улицама према градском стадиону. Углавном попуњавају западну, северну и источну трибину. Иду по групама и међу њима највише је оних са црно-белим дресовима. Не би то било чудно, да се не ради о утакмици која се игра у малом граду на југу Србије, који већ трећу сезону прати свој фудбалски клуб у највишем рангу такмичења. Лоше сам се изразио. Град који већ трећу сезону прати гостовања Црвене Звезде и Партизана.

На свим утакмицама против „вечитих“, на градском стадиону у Сурдулици имао сам утисак да сам усамљени навијач Радника. Иако је већину публике чинило домаће становништво, готово да су сви они навијали за госте. Интересовало ме мишљење тих људи, па сам са некима о овој теми разговарао и дошао до сазнања да људи који не навијају за Радник углавном као разлог наводе чињеницу да се Радник финансира из буџета града, да за њега иде много новца, те да се на тај начин и Сурдуличани у великој мери оштећују! Када им наведох да два највећа клуба из Србије већ годинама из буџета исисавају новац грађана и да се по тој логици ни за њих не би требало навијати, они се не сложише да је то исто, а крајњи њихов изговор беше да традиција и значај та два клуба оправдава истину о финансирању!
Годинама у Србији људима не представља проблем то што сви навијају за два клуба и што се ствара култ брендираних екипа. У та два клуба се улаже више него у све спортове, те је и логично да медији само о њима и пишу. Пред свако коло можемо видети наслове: „Партизан дочекује ове, а Звезда гостује онима“ или „Звезда прегазила ове, Партизан лако до бодова“. Најсвежији је наслов од прекјуче: „Куп Србије: Партизан дочекује Рад, Звезда гостује у Чачку“. Као да се у осмини финала неког такмичења играју само две утакмице. Да ли се унапред казује људима које клубове могу очекивати у финалу? Можемо ли очекивати да ће нам се деца понашати другачије, када их трујемо црвено-црном салатом из Београда, клубовима који дођу једном годишње и „натерају нас“ да их следимо…
С обзиром да медији прекрајају судбину и утичу на свест обичних људи, а не дају простора да се коментарише, одлучио сам да изанализирам поједине извештаје са утакмица полуписмених новинара. Ово ће прочитати много мањи број људи него што би прочитало као коментар уз извештај (када би имали смелост да га поставе), међутим, овде ће порука доћи до правих људи, до оних које ово истински занима. Ево како је изгледао извештај неког новинара са РТС-а:
„Партизан је савладао Радник из Сурдулице – и то је једино што ће се памтити са овог меча дуже од неколико часова. Напросто, комбинација ужасног терена (заправо опасног терена, јер онаква подлога више него ишта доприноси повредама фудбалера или макар стварању предуслова да се оне догоде у будућности), домаћина који је погрешно каналисао велику мотивисаност и ангажованост заменио грубошћу, као и Партизана који је играо на ауто-пилоту, свестан да га за пар дана у Албанији чека вероватно и меч сезоне, није могла да донесе некакву квалитетну представу.“
Када је Партизан играо нерешено са Радником, утакмица се памтила мало више од неколико часова. У ствари, утакмица је попримила толики значај за Партизан да су навијачи псовали играче и стручни штаб и да су их пљували (имам и снимак ако желите да се уверите). Дакле, свака победа велитих ривала, не доводи се у питање, памти се само неколико часова и не ствара се толика ујдурма. Да је којим случајем судија играчима Радника досудио два пенала и притом поништио гол црно-белима, до данашњег дана би се причало о нерегуларностима.
У даљем извештају аутор наводи ужасан, након чега се исправља и користи израз опасан терен. Уколико је терен у Сурдулици опасан, с правом се питам, због чега се страни клубови жале на терен у Хумској и Љутице Богдана у европским утакмицам.
На крају, аутор текста закључује да је Партизан, окренут утакмици са Албанцима, играо са Радником у аутоматском режиму, дакле, нису се много обазирали на противника, без превелике мотивисаности, једноставно по принципу „изађи на терен, истрчи 90 минута и победи слабашног и грубог противника“. Како то лако звучи када велики клубови попут Звезде и Партизана играју са маргиналним екипама попут сурдуличке. То није надменост, нити самоувереност, то је дрскост, безобразлук и вређање интелекта просечног заљубљеника у фудбал.
На трибини (говорим о северној) седели су углавном Сурдуличани, који су дошли да сочно испљувају Радникове играче и дају још већу подршку гостима. У тим људима видео сам недостатак локал-патриотизма, смањени осећај за припадност свом граду, клубу који игра у њему, играчима који су ту да нам једном недељно улепшају спортску стварност. Подршка сурдуличком клубу стидљиво је стизала од малог броја појединаца који су се повремено одважили да намене аплауз добро изведеној акцији Радника или некој шанси. Све остало било је за и у корист београдског клуба, против кога немам ништа, мање-више јер сам некада навијао за њега. Међутим, доласком на суперлигашку сцену нашег клуба из Сурдулице, незамисливо ми је да могу бодрити било коју другу екипу која игра против њега.
Слика би могла бити другачија да је управа ФК Радник имала мало више разумевања и свести. Људи који су на челу исте нису баш ништа урадили како би привукли људе да заволе сурдулички клуб. Апсолутно се ништа није урадило да се деца анимирају и привуку на тренинге. Управа није имала слуха ни за навијачку групу која је у више наврата пробала да контактира клуб у жељи да се направи план и крене у организовно навијање у Сурдулици, али и на гостовањима. Било је много предлога, па чак и неких креативних и хуманих, међутим реакције није било. Оног тренутка када се Управа буде досетила и схватила да је за постојање клуба неопходна подршка навијача, можда ће се и свест грађана Сурдулице променити.
Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.