Како су родитељи „пали“ на тесту васпитавања деце

Овај текст посвећен је свим родитељима који не желе да признају да праве грешку у васпитавању своје деце. То је нешто о чему се стално прича, а веома се мало придаје пажња у пракси.
Полазим од прве премисе: Родитељи данас мало времена посвећују својој деци.
Пођите од себе. Колико сати дневно активно радите на васпитању детета? То јесте процес који би требао да има континуитет, али неке ствари се морају конкретизовати. Да ли сте мишљења да је рано васпитавати дете пре треће године? Колико радите да би код детета развили радне навике? Шта предузимате када је у питању образовање?
Васпитање. Колико је тешко у данашње време видети дете на улици које се јавља старијим особама. Данашња деца у веома малом броју персирају старијим и тиме показују непоштовање према њима и кућно (не)васпитање.
Образовање. Просветни радници нису на нивоу на коме би требали бити. То није субјективни став, то је чињеница. Питајте те људе који би требало да уче нашу децу, да ли умеју да испишу сва слова нашег писма правилно у штампаној и писаној верзији. Добар део њих не чини ништа да подигне националну свест својих ученика, већ свој посао одрађује механички, без много  емоција. ПРОСВЕТНИ РАДНИЦИ СУ КРИВЦИ БРОЈ ЈЕДАН ЗБОГ ТОГА ШТО НАША ДЕЦА ВИШЕ ВОЛЕ ДА ПИШУ ГАЈЕВИЦОМ НЕГО ЋИРИЛИЦОМ. Када се иједан од њих супротставио систему и стао у одбрану српског писма? Уколико јесте, волео бих да ми у коментару ове теме напишете шта сте конкретно предузели поводом заштите ћирилице.
Друга премиса: Родитељи нису доследни.
Када сам људима у окружењу рекао како свом детету нећу купити лични мобилни телефон до петнаесте године, рекли су ми: „Тако смо и ми говорили, па од тога ништа није било“. Питао сам их зашто су од тога одустали. Шта се то десило да су морали да погазе своје ставове. Стиде се да признају да су након прве реченице: „МОЈИ ДРУГАРИ ИМАЈУ ТЕЛЕФОН, А ЈА НЕМАМ“ похрлили у најближу радњу и купили детету телефон бољи него што и сами имају, иако једва састављају крај са крајем. Питао сам их да ли ће им удовољавати и када су у питању друге ствари: гардероба, мотори, аутомобили…? Такви родитељи нису могли да се одупру средини, а своје дете нису научили да му мобилни телефон апсолутно ни за шта не треба и сада му иду „низ длаку“.
У склопу друге премисе: Изналажење изговора.
Мобилни телефон је неопходан детету да се јави ако му је хитно нешто потребно! Шта је позадина: дете се врло ретко јавља својима, али зато често користи апликације типа вајбер, фејсбук, инстаграм и то неретко на часовима, „тагује“ се у учионици, слика се у школском тоалету и размењује „стикере“ са другарима који седе на два метра од њега.
Трећа премиса: Родитељи чине деци „медвеђу услугу“.
Када детету збиља треба нешто у школи, што је заборавило да понесе од куће, јавља родитељу који му то одмах у року од два минута донесе. Дакле, дете није научено да размишља својом главом и да се код њега створи одговорност, већ му је лакше да „боцне“ родитеља који ће му притрчати у помоћ. Првом приликом када ће дете морати да зависи од своје главе, јер телефони не могу баш да надоместе све, неће се снаћи, али биће касно, јер је навикло да живи под стакленим звовном званим виртуелни свет!
Четврта премиса: Родитељи су својим поступцима децу одвојили од друштва.
Када мало одрасту, деца и да хоће више не могу лако да се извуку из виртуелног света, јер су свој живот подредили њему. Деца се „друже“ преко интернета, на њему пију кафу, оговарају, баве се спортом, проналазе своје прве љубави, започињу и раскидају везе и претпостављам да ће ускоро „пасти“ и први пољубац преко интернета, а након њега ко зна шта још?
Боравећи у једној кафани у којој углавном излазе млади (22 године просек) могао сам да се нагледам свих тих модерних ствари. Идем редом: од 36 људи, 29 је интензивно користило телефоне. Пошто су навикли да држе телефоне у висини очију (чак и овде има симболике – телефон сматрају реалним саговорником те га „постављају“ у нивоу главе равноправно са осталим саговорницима) јасно сам приметио да се углавном ради о фејсбуку, негде и вајберу. Док сам био у тоалету девојчурак од једва 20 година љутито се јавља на телефон и каже „Немој да ме зовеш, сликам се!“. Присутни су били „оперисани“ од весељења, тако да су седели, стојали укопани и статирали, без превише гестикулација или реакција на неку песму, а када би друштво за мојим столом подигло руке у знак позитивне реакције према некој мелодији, сви би гледали у нашем правцу као да су управо ванземаљци слетели у сурдуличку кафану и сада упражњавају њима знане ванземаљске активности. И на послетку, гледајући оне младе људе, питао сам се како изгледа удварање обичног младића, да ли данашње генерације умеју да разговарају, да прилазе драгим особама, да шмекерски облећу око девојака, умеју ли да заиграју и запевају, а да то не буде вештачки и за „селфи“?
Родитељи драги, размислите следећи пут када купите таблет или мобилни свом основцу, јер будите уверени да ће прву симпатију и све остало у животу стећи управо преко ових малих и опасних уређаја, који се само формално зову „паметни“, а који разарају породични систем вредности, деградирају детињство, а од деце стварају безосећајна бића која се трзају само на знак звука поруке!
Share

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.